Petar Stojanović (80) iz borskog sela Krivelj seća se oca Save, Solunca, ali nikad nije upoznao dvojicu braće Francuza, rođenih u Parizu
Napunio je ovih dana Petar Stojanović iz borskog sela Krivelj 80 godina, ali do sada nije upoznao dvojicu braće rođenih dvadesetih godina prošlog veka u pariskom predgrađu Versaj, mada se nada da će se i to jednog dana, za njegovog života, dogoditi. Jedino ako su živi, jer malo su stariji od njega koji je, iako u poodmaklim godinama, živahan i nenarušenog zdravlja. Otac Sava, Solunac, nakon završetka Prvog svetskog rata i Solunskog fronta, obreo se sa francuskom vojskom u Versaju i – tu ostao. Tamo se oženio i stekao dva sina, ostavljajući svoje selo podno borskog runika, mislio je, zanavek. Ipak, životni puti bili su drugačiji…
-Bila je 1927. godina kada je moj deda, a Savin otac, Paun umro. Znali smo da se Sava tamo u Parizu oženiuo Francuskinjom i da ima dvoje muške dece. On se pokatkad pismima javljao.Pisao je kako je na Solunskom frontu, i ranije, zavoleo Franzuze kao braću. Ne samo on, nego svi borci, svi Srbi u izgnanstvu tih, ratnih godina, gledali su u Francuze kao najmilije. Pomagali su nam 1916. i kasnije kad je bilo najgore. Otišao je sa njima. Zaposlio se kod nekog industrijalca u Versaju. Bio je poslušan i vredan. Gazda ga je zavoleo i svoju ćerku udao za njega. Izrodili su dvoje dece. I, eto, taj dolazak na sahranu oca mu Pauna, i ljubav prema rodnom kraju, zadržali su ga u Krivelju. Ubrzo se oženio Kosarom iz susednog sela Gornjana. Dobili su tri sina i ćerku. Moj mlađi brat Miodrag umro je prošle godine. Ostao sam samo ja- priča starina Petar čvrsto držeći uramljemu očevu sliku.
Petar se rodio 1929. Seća se da mu je otac govorio kako je jedno vreme Francuskinja zvala da se vrati, želela je i ona sa decom da dođe kod nas. Dobila je odgovor da se oženio i tu se priča završila. Više se nikad nije javljala. No, održavao je kontakte sa francuskim inženjerima koji su sve do Drugog svetskog eara rukovodili borskim rudnikom.
-Dolazili su iz Bora u fijakerima u Krivelj. Dugo su sedeli, jeli i pili, veselili se. Otac je perfektno znao francuski jezik. To ih je oduševljavalo. Ne bih rekao da im je govorio i da je njihov zet. Bio je lepo pismen. Držao je seosku mehanu, bavio se trgovinom. Teško mu je pao novi rat. On, koji je 1912. stupio u Balkanske ratove, prošao celu golgotu Velikog rata i dočekao slobodu 1918. morao je ponovo da uzme pušku. Sećam se da se krio od četnika po Velikom kršu i Crnom vrhu. Hteli su da ga ubiju. Najteže trenutke je doživeo nakon Drugog rata – uzeli su mu veliku imovinu i mehanu. Mnogo se sekirao, tako da je i umro 1949. godine. Mogao je još da poživi- podseća Petar kome nikad nije ispunjena želja da vidi, kaže, bar jednog od dvojice francuske braće.
Ćerka Petrova Ljubinka priča da je rođena iste godine kad joj je deda Sava ispustio dušu i da joj je žao što „nije stigla“ da ga upozna, ali je kasnije, po kazivanju njegovih sinova, zapamtila da je radio i u nekoj francuskoj fabrici oružja. Tamo su, veli, dobijali oznake da su Srbi i zato je ne njegovoj odeći zakačena i oznaka sa slovom S. On je to, očigledno, poštovao, jer se sa slovom S i fotografisao.
-Kad bi za života bar telefonom čuo jednog od braće iz Francuske. Ako su živi, naravno. Bila bi mi to najveća nagrada za ceo ovaj dugi i skormni životni vek-izgovori Sava trljajući suzne oči.
Vojna parada u napuštenoj kući
U napuštenoj, oronuloj bivšoj mahali koja je kasnije bila i porodična kuća u centru Krivelja, u paučini i memli, na zidovima s kojih mlater lagano otpada, visi nekoliko uramljenih fotografija. Deda Petrov Paun je u najmanjoj sobici, u većoj, gostinskoj, dominiraju fotosi Save Stojanovića „trgovca i meandžije“ i velika „slika“ s Vojne Parade pobednika u Parizu 1919, nakon Versajskog sporazuma o miru. U trećem redu, druga s leva, u marševskom koraku, jedinica Srpske vosjke. Tu su i elitne jedinice Čehoslovačke, Poljske, Belgije, Grčke, Portugalije, Italije, Amerike… Fotografija je doneta 1927. u Krivelj i do danas se čuva u usamljenoj kući Save Solunca.
Brana Filipović
