BEZ VETERANA I NJIHOVIH SLEDBENIKA NEMA BOLJITKA

Govor Brane Filipovića, predsednika Podružnice potomaka ratnika 1912-1918. opštine Bor na Dan oslobođenje Bora u Prvom svetskom ratu. Svečana sednica SUBNOR-a Bor,20.oktobar 2009.

Najpre podsećanje na dolazak slobode u ove krajeve nakon četvorogodišnjeg, Velikkog, Prvog svetskog rata, na dane koji se nikada neće zaboraviti u istoriji ovog, ponosnog, hrabrog i napaćenog naroda… Druga Srpska armija i Konjička brigada francuskog generala Gambete 13. oktobra oslobodili su Pirot, Svrljig i Kalnu dva dana kasnije… 16. oktobra oslobođen je Knjaževac. General Gambeta nastavio je gonjenje neprijatelje u dva pravca: dolinom Timoka ka Zaječaru i Negotinu, a potom preko Brestovačke banje, Zlota, Boljevca i sela Luke prema Dunavu i Donjem Milanovcu. Vojne snage prvog pravca imale su zadatak da spreče rušenje borskog rundika i Majdanpeka… Gradovi u Timičkoj krajini oslobađani su jedan za drugim: Zaječar, 19, Bor 20, Negotin i Kladovo 21. oktobra… Ovo je jedinstvena prilika da se još jedanput podsetimo i odamo zahvalnost Francuskoj, našoj saveznici. Zajednički spomenik poginulim i stradalim farncuskim i srpskim rodoljubima u Prvoim svetakom ratu, ovde, u centru Bora, čuva od zaborava njihova velika, besmrtna dela. Ovo je i trenutak da se setimo i slavnih francuskih generala: Franša d Eperea, komandanta Solunskog fronta i viceadmirala Emila Geparta, poznatog i kao „Srpska majka“ koji je od 1915. do 1919. primio u Bizerti, u Tunisu, 60.000 srpskih vojnaika i civila na lečenje i oporavak… Nikada ovaj narod neće zaboraviti junačko delo generala Gambete, ali i njegove reči u uvodniku „Politike“ 1922. godine… On je tada, po drugi put dolazeći u Srbiju, ovog puta u slobodnu Srbiju, napisao:

„ … Ah, koliko se dirljivih uspomena probudilo u meni na svakom koraku u ovoj staroj Srbiji, u kojoj su me oktobra 1918. dočekale žene, starci i deca, koji su još bili u životu, u varošima iz kojih su ispred mene bežali naši zajednički neprijatelji.
Nema sumnje, moja braća iz Francuske, kada su ušla u naš oslobođeni Alzas, nisu naišli na nežniji, bratskiji doček.
Sećam se, kako su u oslobođenom Skoplju, srpske žene, kada smo prolazili, izlazile pred nas sa očima punih suza radosti i pružale ka nama svoju malu decu da bi možda zauvek sačuvale u svojim očima uspomenu na dan svoga oslobođenja. Pa kako je u Knjaževcu sve ono što je moglo da se kreće, izašlo na ulaz u varoš i klečeći na kolenima pevalo našu Marseljezu, dok su prolazili oni koji su im donosili toliko željenu slobodu. Pa, kako me je, na sred druma za Pirot, sačekala stara, vrlo stara žena. Bila je sirota, ništa više nije imala, sve su joj bili odneli. Ponudila mi je jabuku! Ja sam uzeo jabuku sa istim uzbuđenjem s kojim sveštenik prima pričešće.
Pa u Negotinu, kada smo stigli dvadest prvog dana pošto smo prešli preko Crne, pošto smo zarobili 60.000 neprijatelja, zaplenili 250 topova i znatan materijal i oslobodili ceo istočni deo Srbije, s kolikim uzbuđenjem smo, gologlavi, prošli ispod slavoluka, na kome je sijala blagoslovena slika velikog srpskog Kralja Petra, kroz ceo onaj narod, koji je u radosti, u oduševljenju što je spasen baš onog trenutka kad se neprijatelj spremao da strelja njegove taoce i da spali njihove kuće, klečao oko nas na kolenima i molio se Bogu i krstio pobožno.
Mogu li zaboraviti kad smo se puzali po srpskim planinama, pod maglom, po blatu i zimi, s kakvom je usrdnošću seljak delio sa nama svoj hleb? S kakvom smo ljubavlju svuda primani u kuću, s kolikom predusretljivošću je nesrećni Srbin delio s nama mršavi zalogaj koji mu je ratna pustoš ostavila?
Nekada je od svega toga ponikla moja ljubav prema ovoj plemenitoj zemlji, po svemu tome razumeo sam srce Srbinovo i zavoleo njegovu otadžbinu…“
Danas, nakon toliko godina, budimo se iz predugog ćutanja o časnoj i čestitoj, mukotrpnoj, neviđenoj u istporiji ratovanja borbi za oslobođenje otadžbine, i korak-po korak, dan po dan, osvajamo istinu o slavnim precima i rodoljubima kakve do tog Velikog svetskog stradanja, svet nije video, ni upamtio. Nije li vreme da glasnije pozovemo potomke, sve nas – jer nema kuće na ovim prostorima iz koje neko, tih najtežih godina za opstanak naroda i države, nije krvario i dao žrtve – da se uspravimo i zahtevamo od onih koji su na čelu, od opštine do države, više pažnje i poštovanja, organizovanije i uređenije društvo, lepšu i svetliju budućnost. Naši preci su zaslužili da se njihovi potomci poštuju, a ne da se ne pitaju za sudbinu svoje dece… Hoćemo brži napredak i boljitak, zemlju ponosa i ljubavi prema svetlim tradicijama i svojim i starim i novim prijateljima u svetu. Ne može ni Bor, ni Timočka Krajina, ni Srbija bez svojih veterana i njihovih sledbenika postići želejeni cilj – bolji život za sve one koji neizmerno vole i časno, radom i odricanjima, ne sebičnošću i smutnjama, brane svoju zemlju i svoj narod.
Jeddan je Bor i jedna je slobodna, miroljubiva, naša Srbija!

Svetle tradicija su jako oružje svake države

16. septembar 2009.

Govor Brane Filipovića, predsednika Podružnice potomaka starih srpskih ratnika  Bor povodom 90-godišnjice Udruženja potomaka 1912 do 1918., 90-godišnjice Saveza rezervnih vojnih starešina i 91. godišnjice proboja Solunskog fronta…

 15. septembar 2009., Akademija u Domu kulture povodom ovih jubileja.

U jutro, 1. (14) septembra, godine 1918., počela je strahovita, za Solunski front dotad nečuvena, artiljerijska kanonada kao priprema za juriš pešadije. Bugarske čete,  zatečene na položajima, bile su brzo  razbijene. Juriš srpske i francuske pešadije počeo je zorom 2. (15) septembara, pošto je artiljerija čitav dan kosila položaje pred sobom. Divizije iz prvog borbenog reda trebale su, u jednom zaletu, da  zauzmu prvu neprijateljsku liniju od Sušice do Sokola,  dok je  divizijama iz rezerve ostavljeno da nedugo potom, odmorne, nastave gonjenje  razbijenog neprijatelja. I doista, nošene neodoljivom snagom, prve divizije su već do podne zauzele mnoge važne položaje. Neprijatelj se borio očajnički. Na ugrožene položaje dovedena su najhitnija pojačanja kako bi ogorčenim protivnapadima zaustavili prodiranje. Već prvog dana saveznici su zauzeli Veternik, Dobro Polje, Kravicu i važni Kravički kamen. Lavovski deo zasluga za taj uspeh imale su Šumadijska divizija, za koju je konstatovano da je učinila „znatno više nego što joj je stavljeno u zadatak“ i Francuska 122. divizija, koja je, pomagana delovima Šumadijske i Drinske divizije, osvojila  Soko i Dobro Polje. Posle uspeha prvog dana, gonjenje je nastavljeno svežijim snagama, sa istom energijom. Već sutradan uzet je važni Kozjak, oko kojeg su vođene ljute borbe , dok su trećeg i četvrtog dana bile presečene veze između 11. nemačko – bugarske i prve bugarske armije, tako da im je ugrožena odstupnica. Prodor je išao u dubinu do  50 kilometara. U tom snažnom prodiranju napred bilo je kritičnih momenata, naročito onih dana, kada su susedne armije naših saveznika, ne mogavši da savladaju jak otpor neprijatelja, daleko izostale sa svojim jedinicama. Ali, Srpska Vrhovna komanda, osećajući snagu i dejstvo prvog udara, ne staje… Srpsko i francusko napredovanje u tom pravcu  ostavilo je utisak i na ostale frontove. Tako snažno probijen na jednom delu, front je počeo popuštanje i na drugima , ma koliko se neprijatelj trudio da se održi. Naredba savezničkoj vojsci glasila je : „ Maršovati bez odmora, do krajnih granica ljudske i konjske snage“.

 Nemci su pokušali da hitnim pojačanjem, koja su dovlačili iz Rusije i Rumunije, zaustave saveznike. Kako je i koliko njihov ratnički duh oslabio videlo se najbolje u borbi pred Nišem. Tu je neprijatelj , na dobro utvrđenim položajima, sakupio  47 bataljona sa 55 topovskih baterija. Protiv njega je išla prva srpska armija pod vođstvom Petra Bojovića, sa svega 27 zamorenih bataljona i 29 topovskih baterija. Nesrazmer snaga bio je toliki da je Franše D’Epere, zabrinut, opominjao srpsku Vrhovnu Komandu : „Prva srpska armija srlja u avanturu i ona će kompromitovati ceo naš uspeh, zato apsolutno obustavite dalje njeno nastupanje prema Nišu“. Pa, ipak, poneseni uspehom, na pragu željene otadžbine, puni pouzdanja, Srbi su pošli napred i jednim veštim manevrom prisilili neprijatelja na odstupanje. Od 29. septembra ( 12. oktobra ) Niš je opet u srpskim rukama. Brzo su bila oslobođena i ostala mesta…

 Istoričar Vladimir Ćorović, u knjizi „Naše pobede“ , izdatoj 1990. godine, piše kako su ove naše pobede, od 1912. do 1918.,  stvorile mogućnost budućim naraštajima da provedu život pod boljim uslovima nego što su ih imali naši stari,  a dobrim delom i mi sami…Potrebno je, u svakom sčučaju, podsetiti nove generacije  na moralne veličine i zamah ovog mitskog vremena naših tako skupih, napornih i velikih pobeda…

Podsećanja radi, jedan naš nedeljnik, povodom 90-godišnjice Solunskog fronta, zabeležio je: „Velike države nikad ne propuštaju da spomenu doprinos ni u velikim, niti u malim pobedama… Mi smo drugačiji. I kad  to sami ne činimo, ne  možemo očekivati da taj posao neko drugi umesto nas završi. Još su Obrenovići znali da je svetla tradicija jako oružje svake države. Zašto današnja politička elita beži od  toga? Ko im je to uzor? Pa, svi u Uniji u koju hrlimo drže do svoje prošlosti…

 Čestitam Vam svima velike jubileje  srpskog naroda i srpske vojske, srpskih potomaka starih ratnika i rezervnih starešina… Živela Srbija…

A države nema

AUTOR: B.Filipovic

Monumentalna građevina borskog Doma kulture, podignuta sredinom sedamdesetih godina, uz  narodnu „feštu“ uprilićenu govorom tadašnjeg visokog partijskog funkcionera Latinke Perović, danas je oronula, a  ispucale betonske gromade prete da se sruše i, ne daj Bože, neko od prolaznika strada. Iako su u zgradi instutucije od posebnog  značaja za državu i opštinu, svi dižu ruke od popravki koje će  iziskivati lepih para. A poznato je da je država preuzela gazdovanje svim domovima kulture u Republici. Sad  te  iste države, iako su ljudski životi ugroženi, nigde nema.