Svetle tradicija su jako oružje svake države

16. septembar 2009.

Govor Brane Filipovića, predsednika Podružnice potomaka starih srpskih ratnika  Bor povodom 90-godišnjice Udruženja potomaka 1912 do 1918., 90-godišnjice Saveza rezervnih vojnih starešina i 91. godišnjice proboja Solunskog fronta…

 15. septembar 2009., Akademija u Domu kulture povodom ovih jubileja.

U jutro, 1. (14) septembra, godine 1918., počela je strahovita, za Solunski front dotad nečuvena, artiljerijska kanonada kao priprema za juriš pešadije. Bugarske čete,  zatečene na položajima, bile su brzo  razbijene. Juriš srpske i francuske pešadije počeo je zorom 2. (15) septembara, pošto je artiljerija čitav dan kosila položaje pred sobom. Divizije iz prvog borbenog reda trebale su, u jednom zaletu, da  zauzmu prvu neprijateljsku liniju od Sušice do Sokola,  dok je  divizijama iz rezerve ostavljeno da nedugo potom, odmorne, nastave gonjenje  razbijenog neprijatelja. I doista, nošene neodoljivom snagom, prve divizije su već do podne zauzele mnoge važne položaje. Neprijatelj se borio očajnički. Na ugrožene položaje dovedena su najhitnija pojačanja kako bi ogorčenim protivnapadima zaustavili prodiranje. Već prvog dana saveznici su zauzeli Veternik, Dobro Polje, Kravicu i važni Kravički kamen. Lavovski deo zasluga za taj uspeh imale su Šumadijska divizija, za koju je konstatovano da je učinila „znatno više nego što joj je stavljeno u zadatak“ i Francuska 122. divizija, koja je, pomagana delovima Šumadijske i Drinske divizije, osvojila  Soko i Dobro Polje. Posle uspeha prvog dana, gonjenje je nastavljeno svežijim snagama, sa istom energijom. Već sutradan uzet je važni Kozjak, oko kojeg su vođene ljute borbe , dok su trećeg i četvrtog dana bile presečene veze između 11. nemačko – bugarske i prve bugarske armije, tako da im je ugrožena odstupnica. Prodor je išao u dubinu do  50 kilometara. U tom snažnom prodiranju napred bilo je kritičnih momenata, naročito onih dana, kada su susedne armije naših saveznika, ne mogavši da savladaju jak otpor neprijatelja, daleko izostale sa svojim jedinicama. Ali, Srpska Vrhovna komanda, osećajući snagu i dejstvo prvog udara, ne staje… Srpsko i francusko napredovanje u tom pravcu  ostavilo je utisak i na ostale frontove. Tako snažno probijen na jednom delu, front je počeo popuštanje i na drugima , ma koliko se neprijatelj trudio da se održi. Naredba savezničkoj vojsci glasila je : „ Maršovati bez odmora, do krajnih granica ljudske i konjske snage“.

 Nemci su pokušali da hitnim pojačanjem, koja su dovlačili iz Rusije i Rumunije, zaustave saveznike. Kako je i koliko njihov ratnički duh oslabio videlo se najbolje u borbi pred Nišem. Tu je neprijatelj , na dobro utvrđenim položajima, sakupio  47 bataljona sa 55 topovskih baterija. Protiv njega je išla prva srpska armija pod vođstvom Petra Bojovića, sa svega 27 zamorenih bataljona i 29 topovskih baterija. Nesrazmer snaga bio je toliki da je Franše D’Epere, zabrinut, opominjao srpsku Vrhovnu Komandu : „Prva srpska armija srlja u avanturu i ona će kompromitovati ceo naš uspeh, zato apsolutno obustavite dalje njeno nastupanje prema Nišu“. Pa, ipak, poneseni uspehom, na pragu željene otadžbine, puni pouzdanja, Srbi su pošli napred i jednim veštim manevrom prisilili neprijatelja na odstupanje. Od 29. septembra ( 12. oktobra ) Niš je opet u srpskim rukama. Brzo su bila oslobođena i ostala mesta…

 Istoričar Vladimir Ćorović, u knjizi „Naše pobede“ , izdatoj 1990. godine, piše kako su ove naše pobede, od 1912. do 1918.,  stvorile mogućnost budućim naraštajima da provedu život pod boljim uslovima nego što su ih imali naši stari,  a dobrim delom i mi sami…Potrebno je, u svakom sčučaju, podsetiti nove generacije  na moralne veličine i zamah ovog mitskog vremena naših tako skupih, napornih i velikih pobeda…

Podsećanja radi, jedan naš nedeljnik, povodom 90-godišnjice Solunskog fronta, zabeležio je: „Velike države nikad ne propuštaju da spomenu doprinos ni u velikim, niti u malim pobedama… Mi smo drugačiji. I kad  to sami ne činimo, ne  možemo očekivati da taj posao neko drugi umesto nas završi. Još su Obrenovići znali da je svetla tradicija jako oružje svake države. Zašto današnja politička elita beži od  toga? Ko im je to uzor? Pa, svi u Uniji u koju hrlimo drže do svoje prošlosti…

 Čestitam Vam svima velike jubileje  srpskog naroda i srpske vojske, srpskih potomaka starih ratnika i rezervnih starešina… Živela Srbija…

Dom kulture bez upotrebne dozvole

U Boru višedecenijsko “divlje” korišćenje najelitnije zgrade

Avgust 24, 2009

Autor: Brana Filipović

Monumentalna građevina borskog Doma  kulture, sagrađena  u najužem centru grada pre tri i po decenije, nikad nije dobila upotrebnu dozvolu.

Pukotine koje se šire u betonskim zidovima i otpadanje pojedinih delova terasa sa  zdanja i dalje prete zaposlenim i građanima koji  svakodnevno dolaze u ustanove smeštene u tom objektu, prvenstveno u  Borski okrug, Muzej rudarstva, Narodnu bilbioteku, Turisitičku organizaciju i RTV Bor.

-Više puta smo zvanično obaveštavali nadležne u opštini o opasnosti koja preti od  moguće tragedije, ali uvek se saopštavalo da  nema para za popravke. Radnici  strahuju da dolaze na posao, što je apsolutno razumljivo. Inspekcija je naložila da se stave zaštitne trake, ali to je nedovoljno. Dom je i bez vlasnika. Godine 1990, odlukom Opštinskog komiteta SKS , sadašnji glavni  korisnici  dobili su  navodno pravo da gazduju tim prostorom, što nema zakonsku osnovu- izjavila je Vesna Tešović, direktor Narodne biblioteke.
U Domu nije regulisano ni plaćanje potrošene  električne energije i vode. Zato je već dve nedelje isključena struja u delu zgrade gde su neke privatne firme i prostorije SPS, SRS i Sindikata.

 

A države nema

AUTOR: B.Filipovic

Monumentalna građevina borskog Doma kulture, podignuta sredinom sedamdesetih godina, uz  narodnu „feštu“ uprilićenu govorom tadašnjeg visokog partijskog funkcionera Latinke Perović, danas je oronula, a  ispucale betonske gromade prete da se sruše i, ne daj Bože, neko od prolaznika strada. Iako su u zgradi instutucije od posebnog  značaja za državu i opštinu, svi dižu ruke od popravki koje će  iziskivati lepih para. A poznato je da je država preuzela gazdovanje svim domovima kulture u Republici. Sad  te  iste države, iako su ljudski životi ugroženi, nigde nema.

Terase padaju, zidovi pucaju

August 14, 2009

Dom kulture u Boru postaje opasan po život

AUTOR: B.Filipovic

Grandiozno betonsko zdanje Doma  kulture u Boru, sagrađeno  sedamdesetih godina prošlog veka, danas  je  prepuno pukotina koje svakog časa prete  da popuste i  obruše se na prolaznike. Zato je, pre dva dana, inspekcija zabranila pristup objektu uz podsećanje da se pre godinu i po , u delu gde su prostorije Borskog okruga, srušila terasa i  samo  je igrom slučaja izbegnuta nesreća. Inspektorka Mevlija Stojanović naložila je da se postavi upozoravajuća traka, ali  to  do danas nije učinjeno.

-Terase su teške po više tona i sačuvaj Bože da bar deo padne na prolaznike. U zgradi je 14 fimi sa više od 200 zaposlenih. U Narodnoj biblioteci i Muzeju rudarstva je oko 50 , u TV blizu sto, u Borskom okrugu  najmanje je 40 zaposlenih. U tim delovima zgrade je i najviše zastrašujućih pukotina.  Radnici su i pre i popodne, neki i do kasno uveče u zgradi i građani  su stalno u tom prostoru. Najgore je što se ispred Doma deca igraju, organizuju se mizički koncerti. Radnici jesu upozoreni, ali je to nedovoljno- rekao nam je Dušan Kabić, kustos Muzeja rudarstva koji  preko celog dana, po prirodi posla, ne napušta upravo taj prostor.

Na opasnost  obrušavanja zidova i delova zgrade nedavno je, na zvaničnom skupu direktora javnih preduzeća u Opštini, upozorila i Vesna Tešović, direktor Narodne biblioteke. Ona je pozvala odgovorne da se lično uvere i zapitala se kako da postupi sa radnicima koji svkodnevno dolaze na posao i moraju da prodju kroz „opasnu zonu“.

U Opštini , zasad , nemaju odgovor, jer je Dom kulture i svačiji i ničiji. Da je para u opštinskoj kasi sve bi bilo lako. Ni jedna od 14 firmi koje su  podstanari Doma niti ima novac za popravke, niti sebe smatra odgovornom.

- Dom jeste  podignut u čast palim za revoluciju i to je spomenički objekat. Na glavnom ulazu, na zidu, to lepo piše. Socijalistička partija smatra da je to njihova zgrada i zato je pojedine odaje ustupila ili naplaćuje kiriju korisnicima. Po svemu sudeći, zgrada je napravljena parama RTB-a i građana, ali država je uzela pravo da gazduje svim domovima kulture, pa i  borskim- kaže Momčilo Radisavljević, predsednik SUBNOR-a Bor.

Dok se „ukućani“ Doma prepiru ko je gazda i kako da  se spreči ili preduhitri moguća nesreća u „opasnoj zgradi“ u strogom centru grada, u inspekciji ne odustaju od  pretnji i kaznama, jer ne žele da ih bilo ko proziva ili , bazrazložno, smatra odgovornim.

-Ne želimo nikome da zabranimo ulazak u zgradu ili nedolazak na posao, ali se prilaz mora obezbediti. Jer, očigledno je da opasnost po život postoji – izjavila je Mevlija Stojanović.

 Muzej pun kišnice

 -U donjoj galeriji, kad god padne veća kiša,  teku potoći, jer se voda, kroz pukotine na velikoj  terasi, sliva u donje delove muzejskog prostora. Projekat Doma kulture nije do kraja ispoštovan, ostala je nedovršena celina do gradskog parka. Ona se nikad neće ni graditi, jer postoji novi projekat za gradnju zgrade Opštinskog suda. Jedino rešenje je rekonstrukcija o trošku opštine ili države i to što pre to bolje – podseća Slađana Đurđekanović, direktrorica Muzeja rudarstva i metalurgije.