Media centar Bor

12/10/2009

Na vest o smrti Nemanje Radulovića

Filed under: Vesti — borvesti @ 14:55
Tags:

Preuzeto sa sajta: Kišobran

FILOZOF

Za sve je kriv Johan Krojf, Holandija i njihov totalni fudbal. Zato sad čovek ne može da povata ko šta igra – te neki prednji vezni, te polušpic, te libero, ma glupost jedna opšta. I brojevi koje nose! Pre neki dan vidim jedinicu na leđima desnog veznog (fuj!!!), nisu im dovoljne one silne dvadeset osmice. Preterala Dara meru!
U dobra stara vremena, znalo se ko igra na kom mestu, i tačno to mu je i pisalo na leđima, nema šanse da se zbuniš! Jedinica – golman, dva i tri – bekovi, devetka – centarfor, sedam i jedanaest – krila (bolji je uvek igrao levo, svejedno koja noga mu je bila Bogom dana), osam i deset – polutke (opet desetka boljem, koji je uvek bio gazda tima), četvorka – ofanzivni half (sada to zovu – zadnji vezni), a pet i šest – centarhalfovi.
A centarhalfovi su uvek igrali u paru, i njihova imena su tako i izgovarana. Kao Mirko i Slavko, Stanlio i Olio, ili Tihi i Prle, ostali su zadugo upamćeni Holcer i Paunović, Keri i Bogićević, ili partizanovci Stojković i Hatunić. Obavezno visoki i jaki, oni su bili fudbalski vitezovi, sa zadatkom da spašavaju šta se spasti može, onda kada svi ostali uprskaju stvar. Da skoče, udare, polome nogu protivničkom igraču, a ako treba i sebi, izduvaju loptu u aut, odbrane golmana svojim telom od povrede, spreče da ne ostane sam, oči u oči sa zlim protivničkim centarforom, koji će mu bez milosti zviznuti loptu kroz uši, i šta posle? Oni su bili ti koji su razbijali protivnički bunker, skačući hrabro u gužvu posle osrednjeg kornera, da bi naš nalickani golgeter ostao sam i ćušnuo loptu tik uz stativu, obično s pogrešne strane.
Rezervni centarfor je ulazio u igru samo kada se jedan od startnog dvojca povredi, ili kad sve pođe nizbrdo – na mesto centarfora. Da izvadi stvar.
U takvom dvojcu, jedan je bio prednji, a drugi – zadnji centarhalf. U fudbalskom žargonu, kostolomac i filozof.
A najpoznatiji borski dvojac bili su Nemanja i Saša, ili obrnuto, kako ko voli. Obojica su igrali po dva fudbalska veka, bili kapiteni i postali legende RFK „Bor“ i grada.
Nemanja je igrao filozofa još u omladincima, na toj poziciji i otpočeo i završio karijeru, ne menjajući je praktično nikada, bez obzira na dolaske i odlaske raznih trenera i igrača, promene ranga takmičenja i takozvane potrebe tima. Jer on je bio potreba tima, bio je rođen za to mesto.
Saša je, za razliku od njega, u mlađim kategorijama igrao centarfora, ne samo za Bor, već i za razne reprezentativne selekcije. Kao takav je ušao i u seniorski tim, otpočevši karijeru kao i svi drugi – sedeći na klupi za rezerve. Kada se Nemanjin parnjak povredio (a njihova rezerva bila pod suspenzijom zbog neke gluposti), trener ga je, nemajući nikog drugog toliko krupnog, ubacio u vatru, na mesto kostolomca, što nikada ranije nije ni pomišljao da igra. Na sledećoj utakmici je bio u prvih jedanaest, na narednoj takođe. I tako još mnogo godina. Toliko se dobro pokazao na toj poziciji, da je, kada je Nemanja prešao u trenere, uprava dovela novog filozofa, umesto da, po ustaljenom redu stvari, to mesto preuzme Saša. Pa posle njega još jednog. Nisu hteli da izgube takvog kostolomca, prave zamene na tržištu nije bilo, sva talentovana deca su se i tada gurala u napad, po cenu doživotne klupe ili zonske karijere.
Tek na isteku drugog ugovora (tada su se potpisivali najmanje na četiri godine, a ne kao sada na jednu ili dve, međusobna lojalnost kluba i igrača se podrazumevala, i na taj način potvrđivala), kada je tresnuo pesnicom u sto i rekao: „Pare me ne interesuju, ili to ili odlazim!“, a znalo se da ga je tražilo pola Prve lige, Saša je konačno prešao na mesto filozofa.
„Nemanja je bio najbolji“, pričao je kasnije i kada ga niko ne pita. „Mogao je da bude filozof do pedesete da je hteo, a ja bih i dalje lomio i svoje i tuđe kosti.“
Nemanja je dugo potom radio u klubu, sve do penzije. Obavljao razne funkcije, valjda sve koje postoje, kažu da jedino kafe-kuvarica nije bio, da bi se na kraju rastali ružno i tužno. Ali to i nije ništa neobično, većina rastanaka obično i bude manje-više takva. Valjda zato i ne govori mnogo o svojoj karijeri i fudbalu uopšte. Živi mirno svoje penzionerske dane. Ali je zato Saša uvek pun priča. Pitaš ga jedno, a on ti ispriča još deset anegdota pride, sve jedna zanimljivija od druge. Ako ga pitate da izdvoji jednu koja mu je najdraža, kao ja što sam ga pitao jedne pijane noći, bez mnogo razmišljanja počeće onu sa gostovanja u Zagrebu.
Bore se, dakle, te godine „Bor“ i „Zagreb“ za opstanak u Prvoj ligi, kao što su se često borili. Neki put ispadnemo mi, neki put oni, nekad se i jedni i drugi spasimo. Ali, prijateljske odnose nikada nismo kvarili, mali su se klubovi u to vreme držali jedni drugih.
Jedno je od poslednjih kola, jun mesec, lipanj takoreći, zvezda upekla – ne može u hladu da se sedi ljudski, kamoli lopta da se rita. Ali, fudbal je fudbal, a Prva liga je velika stvar. Rastrčali se naši, ali trče bogami i njihovi, gine se za svaku loptu, kao rat da se vodi. Nemanja, kao pravi kapiten, još i više od ostalih. Na poluvremenu je nula-nula, samo tako da i ostane. Svi igrači trče pod hladan tuš, da se povrate bar malo, da ne pocrkaju od žege, pa u nove dresove. Oni stari su mokri od znoja, kao po pljusku da su igrali. Kako smo izašli na teren, oni krenuše sa svih deset igrača u napad. Trči Nemanja kao lud, bori se, skače i uklizava. Odjednom, vidimo – publika počinje da se komeša, nešto se čudno dešava. Poče navijanje: „Nemanja, Nemanja!“ Prvo mala grupica, a onda, malo po malo, i celi stadion. Zbunili se naši fudbaleri, zbunili se i njihovi, zbunile se boga mi i sudije. A najviše je zbunjen sam Nemanja, ništa čoveku nije jasno. Igra maltene i prestade, fudbaleri se mlako i nezainteresovano dodaju po sredini terena, svi gledaju u Nemanju i čude se. A on – skinuo u svlačionici suspenzor koji se nosi ispod šorca, da ga ne žulja, alatka mu visnula skoro do ivice nogavice. Kako potrči, leti tamo-amo, kao klatno u crkvenom zvonu. Još valja reći da je Nemanja bio poznat po veličini svoje, da tako kažem, reproduktivne opreme. Koliko god da je igrača prodefilovalo kroz klub, ni jedan mu, kažu, nije bio ravan.
„I tako je“, priča dalje Saša, „Nemanja doživeo, valjda jedini gostujući, pa još srpski, igrač, da mu celo poluvreme, kao Titu, skandiraju ime, usred Zagreba. Za dvadeset godina u fudbalu ništa lepše i ništa luđe nisam doživeo.“
Rezultat u svemu tome danas nije možda ni bitan, ali možda ipak valja reći da je do kraja ostalo nerešeno, i da smo i mi i oni ostali u ligi. Tako je valjda i bilo najpravednije.
Bilo, pa prošlo. Sad igraju neki novi klinci, od Prve lige ni govora, ispali smo čak i iz Srpske. Kažu – nema se para.
A kad smo već kod tih vražjih novaca, tu sad skoro, neki Jugo-Švaba izgubio novčanik u bašti penzionerskog kluba. Pošao valjda da ih stavi u banku, ili da se napravi važan pred nekom babom, ko će ga znati, uglavnom deset hiljada evra je, kažu, bilo u pitanju. Svratio čova na pićence usput i – eto, dogodilo se. Primetio je tek u banci da ih nema, i baš se dobro prepao. Uostalom, ko i ne bi?
Brzo kolima u stan – da ih nije tamo zaboravio? – pa onda od jednog do drugog mesta na koja je svraćao, pa na kraju dođe i do te bašte. A tamo – Nemanja sedi i srkuće kafu, do njega milicioner sa kiselom, na stolu novčanik, a na novčaniku Nemanjina ruka. Svi čekaju na njega. Nije hteo Nemanja da primi nikakvu nagradu. Nudio mu ovaj hiljadu evra, pa petsto, ma barem sto kad bi hteo da uzme, zaslužio je. Ma kakvi, ni da čuje. Na kraju je ipak popustio, i dozvolio ovome da mu plati račun za struju, penzija nešto kasni, pa da se ne gomila kamata. I popiše još po jednu kafu.
Ovaj naš gastarbajter je posle svima po gradu pričao šta se desilo, i izjavu za novine je dao. I čudio se i divio Nemanjinom poštenju. Ali ono što je ostavilo najveći utisak na njega, bila je zadivljujuća mirnoća Nemanjina. Odsustvo bilo kakvih emocija. Kao da se ništa iole važno nije ni dogodilo.
„Ponašao se tako mirno i stabilno“, govorio je Švaba po ko zna koji put, dok su mu se ruke tresle, „kao da je nekakav filozof. Ne znam koju drugu reč da upotrebim.“
                                                                                                                                                                                          Branislav Bane Dimitrijević

Advertisements

UMRO JE FUDBALER NEMANJA RADULOVIĆ

Filed under: Vesti — borvesti @ 14:26
Tags: ,

Nemanja RadulovicU Beogradu, u bolnici, juče je , u 71. godini života, umro fudbalski mag, legenda borskog i srpskog fudbala, Nemanja-Nena Radulović. U Bor je, iz Beograda, sa Žarkova, došao 1964. godine. Igrao je u najsjajnijoj ekipi provligaškog Bora koji je u sezoni 1967/68. nastupio u finalu kupa tadašnje SFRJ. FK Bor je šest sezona bio prvologaš, Nemanja je, sa svojom generacijom proslavljenih asova, bio oslonac tima.

Napustio je sve nas i zauvek u 90-godišnjici postojanja najstarijeg fudbalskog kluba u istočnoj Srbiji, FK Bora, nezadovoljan što se taj redak datum za borski, timočki i srpski sport ne obeležava. Bio je pouzdan, čvrst i filozofski „načitan“ fudbaler. Bio je poštenjačina, drugarčina, ljudina. Ceo Bor i fudabalska Srbija, pogtovu njegova generacija, sećaju se Nene i njegove dobrodušnosti.Neka mu je večna slava.

Sahrana Nemanje Radulovića je sutra, utorak, 13. oktobra, na Novom groblju u Boru.

Na fotosima : Nemanja Radulović, u poznatoj pozi, u centru Bora i ekipa FK Bor 1970/71:

FK BOR ekipa 1970/71

Hajduković, Rajzner, Perić, RADULOVIĆ, V. Petrović. Čuče: T. Petrović, Sopić, Mitrović, Tomić, Pogačić, Ranković

Blog at WordPress.com.