Predsednik izabrao “princezu”, briga ga za Solunski front

17. septembar 2009.

Ovo je priča koja bi mogla da se shvati i kao političko – informativno – istorijski satirikon.

Izvor: Bor 030-019

Ništa nije strašno što je predsednik opštine bio i predsednik i žirija za izbor „Princeze Istoka“ / izabrana profesionalna igračica iz Bora i, kako je, nezvanično saznajemo, navedeno u prijavi za izbor „Mis vlažne guze 2009“ /, nego, iznenađuje i on, i cela opštinska vlast, što se nisu pojavili na Akademiji povodom 90-godišnjica Saveza potomaka starih srpskih ratnika i Saveza rezervnih vojnih starešina i 91. godišnjice proboja Solunskog fronta. Oni, opštinsku funkcioneri, pomogli su manifestaciju „Princeza Istoka“, javno je saopšteno, i to nije loše, ali ni dinar nisu dali za obeležavanje slavnih jubileja srpskog naroda i srpske vojske / i to treba javno saopštiti, zašto da ne?/. Ranije jesu pomogali, i ovi, i oni pre njih.

Da ne spominjemo finansijsku i ostalu čemer u javnom sektoru i opštinskoj kasi, po priznanju opštinskih čelnika. Da ne navodimo radnike iz tog, i još nekih, nazovimo sektora, koje neminovno čeka ulica, muka i beda. Dugovi su preplavili javna preduzeća, blokade računa se umnožavaju, drhćemo čekajući početak grejne sezone… Itd.  Milina jedna, lepo i čudnovato i sad i ovde. Priča se da ćemo 26. septembra doživeti još jednu sednicu SO ( hoće li je prenositi nefrekfrentna TV Bor?) i uveče besplatni koncert ispred vrata Sportskog centra, Željka Samardžića i još besplatnije piće… Radujemo se, kažu ljudi, prodaji kisikane i novom gazdi koji naručuje „džabalesku“ pivo? Čemu sve to vodi, pitanje je najhitnije.

Predsednik SUBNOR-a je javno na Akademiji 15.septembra blago naružio opštinare za nedolazak na taj svečani skup, možda i prvi put otkako je proteklo tih 90 godina srpskog nastajanja u staroj i novoj, i najnovijoj državi.

Možda i nije sve ovo tako važno kao što su lepe „mokre obline“, ali je tužno i ružno što  se ne sećamo svojih slavnih predaka bar u tim, retkim prilikama i što je nehaj, ne samo za svetle tradicije, uzeo tolikog maha da nas baš briga, sem za lično svoje „mokre ideale“, za sve ostalo. Nije dobro ni po nas, ni po njih, jer politička, pa i lokalna elita, neće dugo biti samo sebi dovoljna, valja živeti i boriti se za stvarnu dobrobit društva i u danima i godinama koje nećemo moći da izbegnemo. Ko zna gde i koji bili, istorija neće zaboraviti /ne/dela, kako svoje đedove i prađedove zaboravljamo ne stideći se pred sobom i svojima… Ako je veličina čovekova u opraštanju, ti gorostasi sa Solunskog fronta i slavnih bitaka za slobodu naroda, već su nam toliko puta oprostili.

Izbor za „Mokru Princezu“ protekao je u najlepšem raspoloženju, bez i jednog incidenta, kako i priliči Boru i Boranima, i Slavici i Ognjenu, u ovim smutnim i burnim vremenima.