Svetle tradicija su jako oružje svake države

16. septembar 2009.

Govor Brane Filipovića, predsednika Podružnice potomaka starih srpskih ratnika  Bor povodom 90-godišnjice Udruženja potomaka 1912 do 1918., 90-godišnjice Saveza rezervnih vojnih starešina i 91. godišnjice proboja Solunskog fronta…

 15. septembar 2009., Akademija u Domu kulture povodom ovih jubileja.

U jutro, 1. (14) septembra, godine 1918., počela je strahovita, za Solunski front dotad nečuvena, artiljerijska kanonada kao priprema za juriš pešadije. Bugarske čete,  zatečene na položajima, bile su brzo  razbijene. Juriš srpske i francuske pešadije počeo je zorom 2. (15) septembara, pošto je artiljerija čitav dan kosila položaje pred sobom. Divizije iz prvog borbenog reda trebale su, u jednom zaletu, da  zauzmu prvu neprijateljsku liniju od Sušice do Sokola,  dok je  divizijama iz rezerve ostavljeno da nedugo potom, odmorne, nastave gonjenje  razbijenog neprijatelja. I doista, nošene neodoljivom snagom, prve divizije su već do podne zauzele mnoge važne položaje. Neprijatelj se borio očajnički. Na ugrožene položaje dovedena su najhitnija pojačanja kako bi ogorčenim protivnapadima zaustavili prodiranje. Već prvog dana saveznici su zauzeli Veternik, Dobro Polje, Kravicu i važni Kravički kamen. Lavovski deo zasluga za taj uspeh imale su Šumadijska divizija, za koju je konstatovano da je učinila „znatno više nego što joj je stavljeno u zadatak“ i Francuska 122. divizija, koja je, pomagana delovima Šumadijske i Drinske divizije, osvojila  Soko i Dobro Polje. Posle uspeha prvog dana, gonjenje je nastavljeno svežijim snagama, sa istom energijom. Već sutradan uzet je važni Kozjak, oko kojeg su vođene ljute borbe , dok su trećeg i četvrtog dana bile presečene veze između 11. nemačko – bugarske i prve bugarske armije, tako da im je ugrožena odstupnica. Prodor je išao u dubinu do  50 kilometara. U tom snažnom prodiranju napred bilo je kritičnih momenata, naročito onih dana, kada su susedne armije naših saveznika, ne mogavši da savladaju jak otpor neprijatelja, daleko izostale sa svojim jedinicama. Ali, Srpska Vrhovna komanda, osećajući snagu i dejstvo prvog udara, ne staje… Srpsko i francusko napredovanje u tom pravcu  ostavilo je utisak i na ostale frontove. Tako snažno probijen na jednom delu, front je počeo popuštanje i na drugima , ma koliko se neprijatelj trudio da se održi. Naredba savezničkoj vojsci glasila je : „ Maršovati bez odmora, do krajnih granica ljudske i konjske snage“.

 Nemci su pokušali da hitnim pojačanjem, koja su dovlačili iz Rusije i Rumunije, zaustave saveznike. Kako je i koliko njihov ratnički duh oslabio videlo se najbolje u borbi pred Nišem. Tu je neprijatelj , na dobro utvrđenim položajima, sakupio  47 bataljona sa 55 topovskih baterija. Protiv njega je išla prva srpska armija pod vođstvom Petra Bojovića, sa svega 27 zamorenih bataljona i 29 topovskih baterija. Nesrazmer snaga bio je toliki da je Franše D’Epere, zabrinut, opominjao srpsku Vrhovnu Komandu : „Prva srpska armija srlja u avanturu i ona će kompromitovati ceo naš uspeh, zato apsolutno obustavite dalje njeno nastupanje prema Nišu“. Pa, ipak, poneseni uspehom, na pragu željene otadžbine, puni pouzdanja, Srbi su pošli napred i jednim veštim manevrom prisilili neprijatelja na odstupanje. Od 29. septembra ( 12. oktobra ) Niš je opet u srpskim rukama. Brzo su bila oslobođena i ostala mesta…

 Istoričar Vladimir Ćorović, u knjizi „Naše pobede“ , izdatoj 1990. godine, piše kako su ove naše pobede, od 1912. do 1918.,  stvorile mogućnost budućim naraštajima da provedu život pod boljim uslovima nego što su ih imali naši stari,  a dobrim delom i mi sami…Potrebno je, u svakom sčučaju, podsetiti nove generacije  na moralne veličine i zamah ovog mitskog vremena naših tako skupih, napornih i velikih pobeda…

Podsećanja radi, jedan naš nedeljnik, povodom 90-godišnjice Solunskog fronta, zabeležio je: „Velike države nikad ne propuštaju da spomenu doprinos ni u velikim, niti u malim pobedama… Mi smo drugačiji. I kad  to sami ne činimo, ne  možemo očekivati da taj posao neko drugi umesto nas završi. Još su Obrenovići znali da je svetla tradicija jako oružje svake države. Zašto današnja politička elita beži od  toga? Ko im je to uzor? Pa, svi u Uniji u koju hrlimo drže do svoje prošlosti…

 Čestitam Vam svima velike jubileje  srpskog naroda i srpske vojske, srpskih potomaka starih ratnika i rezervnih starešina… Živela Srbija…