Zlatna deca od dobrih roditelja

Borska porodica Radmilac  pobedila je  “bele kugu”  izvodeći na put petoro dece

Autor: Brana Filipović

Nebojša i Gorica Radmilac, jedan je od retkih  bračnih parova intelektualaca u istočnoj Srbiji ( sada im je po  45 godine života), koji gaji i školuje petoro napredne dece: najstarija Monika ima 18, najmlađi Bogdan  je sedma godina. Za Bogdana je vezana  zanimljiva priča: prvo je dete u istoriji borskog porodilišta čijem je dolasku na svet prisustvovao i otac. Posle tog događaja, Nebojša je  smogao snage i hrabrosti, i uprkos porodičnim obavezama, prvo je magistrirao, a potom postao prvi doktor bankarskih nauka u Timočkoj Krajini.
– Upravnik porodilišta dr Stanimir Tošić se prvo opirao. Bio je iznenađen. Rekao sam da nema knjige i stručnog časopisa koje nisam pročitao o porođaju i gajenju dece. Predložio sam i da me teoretski proveri. Pristao je i nije se pokajao. Bio je to događaj za celu bolnicu – priča  Nebojša, zadovoljan što je sve  bilo kako valja .
– Gledajući TV serije, sestre su izrazile želju da se tek rođeni brat zove Karlo. I meni je to bilo simpatično. Kasnije je Nebojša rekao da bi – bar zbog predaka – trebalo  jedno lepo srpsko ime. I tako je Karlo danas Bogdan. Možda će biti još dece, pa i imena, samo neka su zdrava i pametna – kaže majka Gorica, sudija opstinskog suda u Boru.
Nebojša je rodom iz Boljevca, Gorica iz Prokuplja. Njihovi roditelji imali su po dvoje dece, ali đedovi su osvetlali obraz: po osmoro čeljadi su odgajili i izveli na put. Krv predaka, očevidno, nije voda.
– Naši roditelji više su razmišljali o našem školovanju i grčevito se borili da bolje živimo. Zato sam, suočen sa nemaštinom, otišao u Belgiju, a Monika i Izabela su ostale sa tri, odnosno godinu dana, uz neograničenu majčinu ljubav. Iako diplomirani pravnik, prao sam kola i čistio kancelarije. Pre toga sam u zaječarskoj pošti bio jedini portir sa fakultetom – govori Nebojša, podsećajući da mu nije bilo lako da kasnije bude i zastupnik Auto-kuće “Radmilac”, menadžer pevačima, direktor Zanatske zadruge “Razvitak”, diler beogradskog “Autokomerca”, te inspektor u finansijskoj policiji, načelnik tržišne inspekcije, naučni saradnik u borskom Institutu za bakar,  direktor konfekcije “Prvi oktobar” iz Čačka i direktor ekspoziture borske “Centrobanke”, a danas direktor  filijale  kiparske “Marfin” banke u Boru.
Bilo je još poslova, vrednih projekata, angažovanja u društvenim organizacijama.  Zna i jezike, informatiku, najpre je završio postdiplomske studije iz oblasti elektronskog poslovanja.  Pre dve godine doktorirao je i specijalizirao banakrstvo.
-Ne stidim se da radim i zaradim. Kupio sam novi, četvorosoban stan, stvaram uslove da dečica lepo i dostojanstveno žive. Supruga je sudija u Opštinskom sudu i doista može se i u ovoj neveseloj društvenoj zbilji, ne bogato, ali pristojno, živeti – podseća sagovornik i pokazuje dozvolu sa položenim svim vozačkim kategorijama.
Nebojša i Gorica u glas prozboriše kako je stiglo vreme  da se deca , i izvan Bora, školuju. Izabela je drugi razred Srednje muzičke škole u Kragujevcu, odsek klavir, Anđela je prvi Gimnazije, Monika je prva godina na fakultetu u Beogradu, Kristijan je peti osnovne. A najmlađi Bogdan, iz milja Petko ( jer je mamino i tatino peto dete ), gura drugi osnovne… I svi su zlatni, lepo uče, još bolje se vladaju, reći će svako od njihovih suseda u borskoj ulici Danila Kiša, u Novom gradskom centru.

Moć prirodnih lekova

Nebojša Radmilac je 2004. godine, u izdanju beogradske “Nauke”, objavio jedinstvenu knjigu “Moć prirodnih lekova”. Knjiga je sveobuhvatni “recept” za korišćenje prirodnih preparata u lečenju gotovo svih bolesti.
-Uložio sam mnogo truda i dokazao da lekovi nastali na bazi prirodnih svojstava nisu štetni. Naprotiv. Sve sam to učinio samo da bih pomogao ljudima. Koristio sam tuđa znanja, literaturu, razgovarao, putovao. U Belgiji sam radio 16 sati dnevno , trebalo mi je energije da se zdravstveno povratim pa je, verovatno, i to uticalo da se više posvetim lečenju prirodnim prepratima – kaže Radmilac.
Ceo tiraž od 1.500 primeraka je poklonjen, najviše prijateljima i poznanicima u Boru koji, zbog ogromne aerozagađenosti,  pate od bolesti respiratornih organa

Dvostruki menadžer godine

Dr Nebojša Radmilac proglašen je 2004. i 2007. godine za menadžera godine u bankarstvu u Srbiji. Privredna komora Srbije, kao organizator, tim povodom, dodelila je dr Radmilcu najznačajnije priznanje  Zlatnik „Kapetan Miša Anastasijević“.

Street basket 2009

Avgust 30, 2009

Košarkaški klub „Basket Bor“ u okviru svojih letnjih aktivnosti organizovao je četvrti turnir u uličnom basketu na gradskom korzou (ispred kafea „Street“). Turnir je počeo u ponedeljak 24.08. u 19 časova i završio se u subotu 29. avgusta.

Na turniru je učestvovalo 33 ekipe u pet kategorija od najmlađih osmogodišnjaka do najstarijih srednjoškolaca (2000/2001 do 1992/1993. godišta), ukupno preko 130 devojčica i dečaka. Na kraju turnira najboljim ekipama i pojedincima podeljene su nagrade a svi učesnici dobili su utešne nagrade. Specijalnu nagradu dobila je ekipa „Best Bane“ koja je igrala za svog tragično preminulog druga Baneta Atanasijevića.

Turnir je svako veče pratilo između 400 i 500 stotina gledalaca.

PLASMANI:

Kategorija 2000/2001
Najbolji igrač – Dušan Mitić – G-SPOT
Najbolji strelac – Budrovac Miša  – G-SPOT
Ekipno
1.G Spot
2.NGA Banda
3.Čarobnjaci

Kategorija 1998/1999
Najbolji igrač – Marko Milosavljević – Wannelli
Najbolji strelac – Dušan Vukić – All Star
Ekipno
1.Wannelli
2. Nidžo shop
3. All star

Kategorija 1996/1997
Najbolji igrać – Nikola Martinesić – Mebl
Najbolji strelci – Đorđe Tojagić i Vukašin Jovanović – Sportska Kladionica Milenijum
Ekipno
1.Mebl
2.Sportska kladionica Milenijum
3.Dream Team

Kategorija 1994/1995
Najbolji igrač – Nikola Jovanovski
Najbolji strelac – Lazar Vujičić
Ekipno
1.Staklopleks
2.Servis Miki
3.No Name

Kategorija 1992/1993
Najbolji igrač– Vuk Bošković
Najbolji strelac – Nikola Milivojević
Ekipno
1.Street cafe
2.MZ Staro selište
3.Bortravel

Predsednik izabrao “princezu”, briga ga za Solunski front

17. septembar 2009.

Ovo je priča koja bi mogla da se shvati i kao političko – informativno – istorijski satirikon.

Izvor: Bor 030-019

Ništa nije strašno što je predsednik opštine bio i predsednik i žirija za izbor „Princeze Istoka“ / izabrana profesionalna igračica iz Bora i, kako je, nezvanično saznajemo, navedeno u prijavi za izbor „Mis vlažne guze 2009“ /, nego, iznenađuje i on, i cela opštinska vlast, što se nisu pojavili na Akademiji povodom 90-godišnjica Saveza potomaka starih srpskih ratnika i Saveza rezervnih vojnih starešina i 91. godišnjice proboja Solunskog fronta. Oni, opštinsku funkcioneri, pomogli su manifestaciju „Princeza Istoka“, javno je saopšteno, i to nije loše, ali ni dinar nisu dali za obeležavanje slavnih jubileja srpskog naroda i srpske vojske / i to treba javno saopštiti, zašto da ne?/. Ranije jesu pomogali, i ovi, i oni pre njih.

Da ne spominjemo finansijsku i ostalu čemer u javnom sektoru i opštinskoj kasi, po priznanju opštinskih čelnika. Da ne navodimo radnike iz tog, i još nekih, nazovimo sektora, koje neminovno čeka ulica, muka i beda. Dugovi su preplavili javna preduzeća, blokade računa se umnožavaju, drhćemo čekajući početak grejne sezone… Itd.  Milina jedna, lepo i čudnovato i sad i ovde. Priča se da ćemo 26. septembra doživeti još jednu sednicu SO ( hoće li je prenositi nefrekfrentna TV Bor?) i uveče besplatni koncert ispred vrata Sportskog centra, Željka Samardžića i još besplatnije piće… Radujemo se, kažu ljudi, prodaji kisikane i novom gazdi koji naručuje „džabalesku“ pivo? Čemu sve to vodi, pitanje je najhitnije.

Predsednik SUBNOR-a je javno na Akademiji 15.septembra blago naružio opštinare za nedolazak na taj svečani skup, možda i prvi put otkako je proteklo tih 90 godina srpskog nastajanja u staroj i novoj, i najnovijoj državi.

Možda i nije sve ovo tako važno kao što su lepe „mokre obline“, ali je tužno i ružno što  se ne sećamo svojih slavnih predaka bar u tim, retkim prilikama i što je nehaj, ne samo za svetle tradicije, uzeo tolikog maha da nas baš briga, sem za lično svoje „mokre ideale“, za sve ostalo. Nije dobro ni po nas, ni po njih, jer politička, pa i lokalna elita, neće dugo biti samo sebi dovoljna, valja živeti i boriti se za stvarnu dobrobit društva i u danima i godinama koje nećemo moći da izbegnemo. Ko zna gde i koji bili, istorija neće zaboraviti /ne/dela, kako svoje đedove i prađedove zaboravljamo ne stideći se pred sobom i svojima… Ako je veličina čovekova u opraštanju, ti gorostasi sa Solunskog fronta i slavnih bitaka za slobodu naroda, već su nam toliko puta oprostili.

Izbor za „Mokru Princezu“ protekao je u najlepšem raspoloženju, bez i jednog incidenta, kako i priliči Boru i Boranima, i Slavici i Ognjenu, u ovim smutnim i burnim vremenima.

Anđela “princeza istoka 2009”

17. septembar 2009.

AUTOR: D.Popaz

Trinaesta „Princeza Istoka“ je 18-godišnja Anđela Mitkovska, profesionalna igračica iz Bora. Njene pratilje su 17-godišnja Marija Maksimović iz Jagodine i 22-godišnja Milica Petronijević iz Bora. Ova, tradicionlna manifestacija, u organizaciji lokalne TV „Sezam“, pred oko 500 gledalaca u dvorani Sportskog centra, protekla je u lepoj atmosferi koju su začinile estradne zvezde Slavica Ćukteraš i Ognjen Amidžić. Žiri na čijem je čelu stajao predsednk opštine Branislav Rankić imao je puno posla, jer je bila jaka konkurencija među lepoticama  grada domaćina, Zaječara, Negotina, Knjaževca, Paraćina i Jagodine.

„Princeza Istoka“ je visoka 171 santimetar, obim grudi je 90, struka 60 i kukova 90 santimetara. Posle izbora napustila je dvoranu i otišla u jedan poznati borski bar da proslavi svoj 18.rođendan.

TV „Sezam“ je direktno prenosila izbor najlepše „princeze“,a gledaoci su prvi put glasali putem SMS poruka.

Šnajderka ispekla najbolju “šljivu”

17. septembar 2009.

Mira Grujić iz borskog sela  Gornjane posvetila se turizmu

AUTOR: B.Filipović

Mira Grujić iz Gornjana kod Bora odlučila je, pre tri godine,  da se posveti seoskom turizmu, jer je , nakon dve decenije neprekidnog rada za šivaćom mašinom, ostala bez posla u borskoj konfekciji „Prvi maj“. Ona ovih dana uveliko priprema dokumentaciju za  kategorizaciji svog domaćinstva. Sa članovima Udruženja domaćina za razvoj turizma opštine Bor juna ove godine posetila je kolege, poslenike turizma iz okoline Valjeva i Gornjeg Milanovca. Njihovo dugogodišnje  iskustvo u bavljenju turizmom iskoristiće, obećala je na  nedavnoj manifestaciji „Dani Brestovačke banje“, kako bi se uspešno pripremila za prijem prvih gostiju.

Ova vredna domaćica ima vremena i za  voćnjak i vinograd. Koliko je uspešna potvrđuje i to da je 12.maja ove godine na IV Međunarodnom sajmu meda i vina – „Negotin 09.“, u jakoj konkurenciji, osvojila  prvu nagradu za šljivovicu, a treću za vino.

– Nisam se nadala nagradama, ali srećna  sam što je pobedio kvalitet.  Reč je o vinu  iz berbe  2007. godine koje nema ni gram dodatog šećera ni vode, niti je loza štićena hemikalijama  – priča Grujićeva, ističući da je nedavno osnovala  ribnjak za uzgoj šarana. Planira da, s obzirom na idealne  uslove, uzgaja i pastrmku. Neće, veli, izostati na tradicionalna vlaška, stara jela i specijalmno spremljeni šumski plodovi prikupljani danima po šumama Homolja , Deli Jovana i Miroča.

Godišnje, samo za goste,  proizvede  300 – 500 litara  najkvalitetnijeg vina. Hvali se i odličnom orahovačom i višnjevačom,  medom, kao i likerima od drenjaka i šipuraka.

– Ne mogu sebi oprostiti što nisam znala da je pre  tri nedelje u Gornjane, po ličnoj želji, dolazio ambasador Rusije u Beogradu, gospodin Konuzin. Spremila bi mu moju rakiju i meze – tvrdi ovčji i kozji sir kakvog nigde u Srbiji nema. Ispratila bi ga s medovačom i orahovačom. Jer, ovde je i med najlekovitiji, pčele celog leta ne silaze s lekovitih biljki. Na oko 8oo metara nadmorske visine, sve je čisto kao suza. Ljjudi su gostoljubivi, radni i čuvarani – govori naša domaćica  ubeđujući goste da probaju i njenu voćnu salatu od izobilja šumskih plodova.

Jovanu Cvijiću zastajao dah

U Gornjanu pričaju, ali je i stručno dokazano, da je čuveni srpski geograf i naučnik Jovan Cvijić više pouta dolazio u taj kraj, gde je otkrio, i danas poznate, 82 pećine izuzetne lepote. Ceo , taj ogromni predeo podno masiva  Malog i Velikog krša, nazivaju i „Mala Švajcarska“.  U Gornjanu kažu da je Cvijiću od divote nedirnute prirode zastajao dah.

Kako Anđeli pomoći?

 17. septembar 2009.

 Sudbine

AUTOR: B.Filipović

Anđela Pančić nema pune dve godine, ali je već upoznala mnoge lekare i zdravstvene ustanove u Boru, gde je rođena i Beogradu u koji često odlazi na neku od specijalizovanih boilnica. U Specijalnoj bolnici za cerebralnu paralizu i neurohirurgiju u Beogradu konstatovali su da   „dete nema ni jednu motornu funkciju. Ne kontroliše glavu, ne okreće se, ne hvata igračke, ne sedi, ne stoji, ne prihvata oslonac“. Rečju, dijagnoza glasi: „teška psihomotorna retardija“. Zato su lekarski timovi preporučili banjsko-klimatsko lečenje, jer Anđela je preživela i tešku operaciju glave.

-Bili smo tri nedelje u Banji Koviljači. To je nedovoljno. Socijalno osiguranje plaća samo jednu rehabilitaciju godišnje. Detetu je sve gore i sem odlaska u Koviljaču ne vidim kako da joj se drugačije pomogne. To i lekari znaju. Nevenčani suprug i ja ne radimo, imamo i stariju ćerku koja je, hvala Bogu, zdrava i sposobna. Da bi se bar malo prekratile muke neophodno je da bar još jedanput u ovoj godini posetimo banju. Dobili smo i predračun troškova – ukupno 112.000 dinara. Odakle da nađemo taj novac. Obraćali smo se opštini Bor, ali bez reagovanja. Ni u TV nisu pomogli, ostali smo bespomoćni- kaže Slađana Pančić, majka male Anđele.

U borskom Centru za socijalnu pomoć imaju više sličnih slučajeva, pomažu koliko mogu, ali  su zasad bez rešenja. Ukoliko se neko od pojedinaca ili organizacija javi da plati lečenje maloj Anđeli nemaju ništa protiv. Oni su Slađani obezbedili socijalnu pomoć od oko 7.000 dinara i to je sve što ova nezaposlena, samohrana  majka mesečno sakupi za život. Stanuje u nehigijenskim uslovima, u starćari u starom, „Bolničkom naselju“.

– Stariju ćerku sam odgajila u ovoj „rupi“ koja prokišnjava i puna je memle, šta će  ubuduće biti to niko ne može ni da nasluti. Najvažnije je da Anđeli bude bolje i da je što dalje odavde-nespokojna je Slađana.

Svetle tradicija su jako oružje svake države

16. septembar 2009.

Govor Brane Filipovića, predsednika Podružnice potomaka starih srpskih ratnika  Bor povodom 90-godišnjice Udruženja potomaka 1912 do 1918., 90-godišnjice Saveza rezervnih vojnih starešina i 91. godišnjice proboja Solunskog fronta…

 15. septembar 2009., Akademija u Domu kulture povodom ovih jubileja.

U jutro, 1. (14) septembra, godine 1918., počela je strahovita, za Solunski front dotad nečuvena, artiljerijska kanonada kao priprema za juriš pešadije. Bugarske čete,  zatečene na položajima, bile su brzo  razbijene. Juriš srpske i francuske pešadije počeo je zorom 2. (15) septembara, pošto je artiljerija čitav dan kosila položaje pred sobom. Divizije iz prvog borbenog reda trebale su, u jednom zaletu, da  zauzmu prvu neprijateljsku liniju od Sušice do Sokola,  dok je  divizijama iz rezerve ostavljeno da nedugo potom, odmorne, nastave gonjenje  razbijenog neprijatelja. I doista, nošene neodoljivom snagom, prve divizije su već do podne zauzele mnoge važne položaje. Neprijatelj se borio očajnički. Na ugrožene položaje dovedena su najhitnija pojačanja kako bi ogorčenim protivnapadima zaustavili prodiranje. Već prvog dana saveznici su zauzeli Veternik, Dobro Polje, Kravicu i važni Kravički kamen. Lavovski deo zasluga za taj uspeh imale su Šumadijska divizija, za koju je konstatovano da je učinila „znatno više nego što joj je stavljeno u zadatak“ i Francuska 122. divizija, koja je, pomagana delovima Šumadijske i Drinske divizije, osvojila  Soko i Dobro Polje. Posle uspeha prvog dana, gonjenje je nastavljeno svežijim snagama, sa istom energijom. Već sutradan uzet je važni Kozjak, oko kojeg su vođene ljute borbe , dok su trećeg i četvrtog dana bile presečene veze između 11. nemačko – bugarske i prve bugarske armije, tako da im je ugrožena odstupnica. Prodor je išao u dubinu do  50 kilometara. U tom snažnom prodiranju napred bilo je kritičnih momenata, naročito onih dana, kada su susedne armije naših saveznika, ne mogavši da savladaju jak otpor neprijatelja, daleko izostale sa svojim jedinicama. Ali, Srpska Vrhovna komanda, osećajući snagu i dejstvo prvog udara, ne staje… Srpsko i francusko napredovanje u tom pravcu  ostavilo je utisak i na ostale frontove. Tako snažno probijen na jednom delu, front je počeo popuštanje i na drugima , ma koliko se neprijatelj trudio da se održi. Naredba savezničkoj vojsci glasila je : „ Maršovati bez odmora, do krajnih granica ljudske i konjske snage“.

 Nemci su pokušali da hitnim pojačanjem, koja su dovlačili iz Rusije i Rumunije, zaustave saveznike. Kako je i koliko njihov ratnički duh oslabio videlo se najbolje u borbi pred Nišem. Tu je neprijatelj , na dobro utvrđenim položajima, sakupio  47 bataljona sa 55 topovskih baterija. Protiv njega je išla prva srpska armija pod vođstvom Petra Bojovića, sa svega 27 zamorenih bataljona i 29 topovskih baterija. Nesrazmer snaga bio je toliki da je Franše D’Epere, zabrinut, opominjao srpsku Vrhovnu Komandu : „Prva srpska armija srlja u avanturu i ona će kompromitovati ceo naš uspeh, zato apsolutno obustavite dalje njeno nastupanje prema Nišu“. Pa, ipak, poneseni uspehom, na pragu željene otadžbine, puni pouzdanja, Srbi su pošli napred i jednim veštim manevrom prisilili neprijatelja na odstupanje. Od 29. septembra ( 12. oktobra ) Niš je opet u srpskim rukama. Brzo su bila oslobođena i ostala mesta…

 Istoričar Vladimir Ćorović, u knjizi „Naše pobede“ , izdatoj 1990. godine, piše kako su ove naše pobede, od 1912. do 1918.,  stvorile mogućnost budućim naraštajima da provedu život pod boljim uslovima nego što su ih imali naši stari,  a dobrim delom i mi sami…Potrebno je, u svakom sčučaju, podsetiti nove generacije  na moralne veličine i zamah ovog mitskog vremena naših tako skupih, napornih i velikih pobeda…

Podsećanja radi, jedan naš nedeljnik, povodom 90-godišnjice Solunskog fronta, zabeležio je: „Velike države nikad ne propuštaju da spomenu doprinos ni u velikim, niti u malim pobedama… Mi smo drugačiji. I kad  to sami ne činimo, ne  možemo očekivati da taj posao neko drugi umesto nas završi. Još su Obrenovići znali da je svetla tradicija jako oružje svake države. Zašto današnja politička elita beži od  toga? Ko im je to uzor? Pa, svi u Uniji u koju hrlimo drže do svoje prošlosti…

 Čestitam Vam svima velike jubileje  srpskog naroda i srpske vojske, srpskih potomaka starih ratnika i rezervnih starešina… Živela Srbija…

Američki fudbal i u Boru

16. septembar 2009.

AUTOR: Tatjana Dronjak

Američki fudbal stigao je u Bor. Prvi ovakav klub u istočnoj Srbiji, nazvan Golden Vears, nastao je u neposrednom razgovoru bivšeg reprezentativca Danijela Miljkovića i poznatog borskog sportiste Toma Mihajlovića.
-Počeli smo sa pet igrača i sada, posle nepune tri nedelje, klub ima 25 članova i sve ih je više. Razgovaramo sa više klubova o odigravanju trening utakmica – kaže Danijel Miljković, trener ekipe Golden Vears.
Miljković i Mihajlović sa svojim momcima, u nedostatku određenih uslova, svakodnevno treniraju na travnatom terenu ispred Tehničke škole.
– Očekujemo da od 1. januara postanemo članovi lige, a od maja iduće godine počnemo da se takmičimo. U saradnji sa gradskim vlastima, sportskim organizacijama i američkom ambasadom očekujemo nabavku kompletne opreme za 30 igrača koliko bi minimalno trebalo da broji ekipa – rekao nam je Tomo Mihajlović.

Vojnici priredili izložbu naoružanja

15. septembar 2009.

Povodom jubileja rezervnih starešina i potomaka starih ratnika

AUTOR: D.Popaz

Pripadnici Petog Centra za obuku vojske u Zaječaru priredili su juče / utrorak / u dvorani Sportskog centra u Boru izložbu naoružanja koju je videlo više stotina građana i učenika osnovnih i srednjih škola. Izložba je organizovana u saradnji sa opštinskim boračkim organizacijama.

-Povod je 90-godišnjica osnivanja Saveza rezervnih vojnih starešina i Saveza ratnika i potomaka oslobodilačkih ratova Srbije 1912-1918. godine  Za našu istoriju 15. septembar je važan i kao Dan proboja Solunskog fronta. Na svečanoj akdemiji, povodom jubileja, govorili su predstavnici SUBNOR-a, a na loklanim televizijama prikazan je film novinara Brane Filipovića “Solunac Stojan Svetozarević slavi 101 rođendan”. Za neki dan iz štampe će izaći i treći broj lista “Timočki borac”- rekao nam je Momčilo Radisavljević, prdsednik SUBNOR-a Bor.

Javno stambeno u gubicima

15. septembar 2009.

AUTOR: Olivera Hadžić

Javno stambeno preduzeće u Boru prvih šest meseci ove godine posluje sa gubitkom od sedam miliona dinara. I u prethodnoj godini ostvareno je negativno poslovanje, ali sa još većim gubitkom od blizu 12 miliona dinara.

Dragan Veličković, vršilac dužnosti direktora Javnog preduzeća za stambene usluge ističe da su potraživanja prema zakupcima poslovnog prostora dostigla iznos od 15 miliona dinara. U predhodnom peridu došlo je i do uknjiženja pet stanova vrednosti osam miliona dinara. Glavni problem je izdvojenih 20 miliona dinara kreditnih garancija preduzeća u stečaju „Borprevoz“.

U toku ove nedelja najavljena je sednica Upravnog odbora na kojoj će se razmatrati  mere za stabilnije poslovanje, smanjenje troškova i povećanje stepena naplate potraživanja.